Austrija, 1. deo
Recept je u Austriji najčešće štampan na kompjuterskom štampaču, tako da farmaceuti nemaju problema sa čitanjem doktorovog rukopisa. Isto tako, postoji kompjuterski program koji odmah pokazuje da li je prepisani lek kompatibilan sa drugim lekovima, da li postoji kontraindikacija ili ne, koje su mu paralele, koji je najjeftiniji preparat sa istim dejstvom i slično
Redakcija Farmakona već godinu dana daje sve od sebe da svojim čitaocima predstavi farmaceutsku delatnost u svetu, naročito kroz prizmu njihovih kolega iz Srbije koji su u inostranstvu započeli ili nastavili karijeru farmaceuta. U kontaktu sa čitaocima, shvatili smo da je ova rubrika jedna od najomiljenijih među farmaceutima, te smo, zbog obilja dobijenih informacija, odlučili da u ovom i narednom broju pišemo o farmaciji u Austriji. Naime, naši sagovornici, farmaceuti Jasmina Stevanović, Irena Nikolić-Zemljak i Nebojša Nikolić, dali su nam veoma iscrpne podatke, pa bi bilo šteta da ih zbog nedostatka prostora u časopisu jednostavno preskočimo. Zato ćemo u ovom broju obratiti pažnju na studije farmacije u Austriji, propise za otvaranje apoteka, organizaciju zdravstvenog osiguranja i izdavanje lekova na recept.
Studije i zapošljavanje
Farmacija se u Austriji može studirati u Beču, Gracu i Insbruku, a po završetku studija dobija se titula magistra farmacije. Većina farmaceuta posle studija obavlja jednogodišnji staž u nekoj od javnih ili bolničkih apoteka, a zatim polaže ispit koji se sastoji iz praktičnog i usmenog dela. Tek posle položenog ispita, farmaceut može da se zaposli kao apotekar u jednoj od te dve vrste apoteka.
Više od osamdeset odsto farmaceuta radi u apotekama. Oni mogu da imaju puno radno vreme, što je četrdeset sati nedeljno bez dežurstava, ili skraćeno, najmanje osam sati nedeljno.
– Ovaj vid zaposlenosti posebno je omiljen kod žena farmaceuta jer omogućava lakše odgajanje dece uz stalno zaposlenje. S druge strane, takvim vidom zapošljavanja apotekarima je omogućeno da rade u dve apoteke paralelno, odnosno da obavljaju različite funkcije u farmaceutskim udruženjima uz stalni, ali smanjen posao u apoteci. Naravno, na taj način obezbeđuje se i veći broj radnih mesta u ovoj, u Austriji još uvek dosta traženoj struci – objašnjava za Farmakon mr farm. Jasmina Stevanović, koja već godinama radi u Austriji kao apotekarka.
Farmaceuti u Austriji mogu raditi u apotekama, u industriji, pri zdravstvenim ustanovama, u ministarstvu i istraživačkim institutima. Farmaceutima koji su fakultet završili u zemljama Evropske unije za rad u apotekama nije neophodna nostrifikacija diplome, dok je ostalima, iz drugih delova Evrope i sveta, pored nostrifikacije diplome, potrebno da polože završni ispit (kod nas državni) i obave jednogodišnji staž kako bi im diploma bila priznata. Za rad u farmaceutskoj industriji, međutim, nije potrebna nostrifikacija.
Otvaranje apoteka
Propisi u vezi sa otvaranjem nove, odnosno preuzimanjem ili vođenjem već postojeće apoteke, strogi su i jasno regulisani. Budući vlasnik apoteke, osim diplome farmaceutskog fakulteta i staža, mora da ima i najmanje pet godina prakse u apoteci. Mora da bude sposoban za taj posao, zdravstveno podoban i od poverenja, i da odlično govori nemački jezik.
Što se izgleda i veličine apoteke tiče, propisi nalažu minimalnu površinu od 120 m², a većina novih apoteka nema manje od 200 m². Oficina i magacin ukupno ne smeju biti manji od 60m², laboratorija od 15 m², a soba za dežurstva od 10 m².
– Apoteke uglavnom nisu drogerijskog tipa. U centralnom delu oficine nalazi se receptura na kojoj se izdaju lekovi i prodaju OTC preparati, kozmetika i slično. Recepture nemaju staklenu pregradu i u mnogim apotekama ima ih više, tako da je moguće diskretnije savetovanje pacijenata. Na recepturama se, naravno, nalaze kompjuteri sa odgovarajućim programima i internetom – kaže Stevanovićeva.
Otvaranje apoteka uređeno je mnoštvom propisa. U opštini (zajednici) u kojoj se otvara apoteka, mora postojati jedan lekar sa stalnom ordinacijom. Minimalna udaljenost do sledeće, već postojeće apoteke, mora biti 500 metara. Broj stanovnika, uključujući i zaposlene u tom delu grada ili sela, mora biti najmanje 5.500. Isto tako, ako su otvaranjem nove javne apoteke pogođene lekarske „kućne“ apoteke, onda se u toj zajednici, odnosno opštini, moraju nalaziti najmanje dva lekara sa takozvanim velikim ugovorom sa zdravstvenim osiguranjima koji se u Austriji zove Kassa.
Zdravstveno osiguranje i izdavanje recepata
Inače, u Austriji su sve lekarske ordinacije privatne, i one opšte prakse i one specijalističke. Veliki deo lekara ima ugovore sa zdravstvenim osiguranjima, kojih je mnogo, a najveća su oblasna, kojih ima devet, koliko i saveznih pokrajina u Austriji.
– Oblasni zavodi za zdravstveno osiguranje pokrivaju veliki deo osiguranika, u zavisnosti od toga u kojoj su saveznoj pokrajini zaposleni. Osim njih, postoji još nekoliko većih zavoda zdravstvenog osiguranja, na primer za državne službenike, za službenike železnice, za poljoprivrednike, za samostalne privrednike – kaže Stevanovićeva.
Lekari su od 2005. godine povezani sa zavodima za zdravstveno osiguranje kompjuterskim sistemima, tako da je svaka poseta lekaru registrovana uz pomoć pacijentove elektronske kartice. Ta kartica je zamena za zdravstvenu knjižicu, a preko nje se prati kompletno stanje pacijenta: lični podaci, koliko je puta u toku godine bio kod lekara (opšte prakse i specijaliste), od čega je bolovao, koje je lekove dobio, koliko mu je puta izdat recept za isti ili različit lek, koje je terapije primao... Na kraju godine pacijent na kućnu adresu dobija izveštaj i uvid o svim zdravstvenim i finansijskim uslugama u toj godini. Takvo zbrajanje podataka omogućeno je preko glavnog softverskog sistema koji se nalazi u centrali zdravstvenog osiguranja kod kojeg je pacijent osiguran.
– Elektronska kartica izgleda kao viza kartica i ima isti takav čitač. Kartice se koriste samo pri poseti lekaru, a ne i u apotekama, u kojima je recept i dalje najvažniji. Recept je najčešće štampan na kompjuterskom štampaču, tako da farmaceuti u Austriji nemaju problema sa čitanjem doktorovog rukopisa. Isto tako, postoji kompjuterski program koji odmah pokazuje da li je prepisani lek kompatibilan sa drugim lekovima, da li postoji kontraindikacija ili ne, koje su mu paralele, koji je najjeftiniji preparat sa istim dejstvom i slično – objašnjava mr farm. Irena Nikolić-Zemljak, zaposlena u Beču u jednoj od najvećih evropskih bolnica AKH (Allgemeines Krankenhaus), u kojoj obavlja dužnost QM koordinatora (qualität menegment koordinator).
Prema rečima naših sagovornica, otkako je uveden sistem elektronskih kartica, apotekari više nisu dužni da kontrolišu propisanu količinu leka, to jest ispravnost recepta u smislu potrebne indikacije, odnosno dijagnoze koja bi morala stajati na receptu. Samim tim posao u apotekama donekle je olakšan jer su izostale duge diskusije, obrazloženja i objašnjenja pacijentima u vezi sa ispravnošću recepta. Tačna kontrola tog tipa potrebna je samo kod recepata koji stižu iz privatnih ordinacija koje nemaju ugovore sa zavodima. Takve preskripcije prethodno mora da prihvati zdravstveno osiguranje. Slično je i sa bolničkim receptima.
Prilikom izdavanja lekova na recept, apotekar je dužan da po kutiji naplati participaciju koja je fiksna u svim apotekama i trenutno iznosi 4,9 evra. Ukoliko je lek jeftiniji od participacije, naplaćuje se cena leka, tako da se participacija, zapravo, naplaćuje u ime zdravstvenog osiguranja. Taksirani recepti zatim se šalju u zavod za zdravstveno osiguranje.
Od intenzivnog pojavljivanja generičkih lekova, zavodi za zdravstveno osiguranje preporučuju lekarima da, ako je to moguće, prepisuju generičke lekove, koji su uglavnom znatno jeftiniji od originalnih. Na taj način pruža se podrška zdravstvenom sistemu, odnosno osiguranjima, čiji budžeti poslednjih godina nisu u zavidnom položaju.
– Prošle godine u Austriji je iznet predlog da lekari prepisuju samo supstance, a da apotekari zatim biraju najpovoljniji (generički) preparat na tržištu kako bi se doprinelo daljoj uštedi sredstava u zdravstvenim osiguranjima. Lekari su se pobunili i okarakterisali tu ideju kao pokušaj daljeg srozavanja zdravstva, to jest kao uvođenje drugorazredne medicine. Apotekari su se pri tom dostojanstveno držali i istrpeli još jedno pogrešno interpretiranje svog poziva. Lekarska komora, nažalost, uglavnom zauzima negativan stav prema saradnji lekara i farmaceuta, dok je u praksi drugačije. Postoji čitava grupa lekara koji rado sarađuju sa nama i ne shvataju apotekare kao konkurente. Saradnja je obično dosta dobra između apoteka i lekara koji su u njihovoj blizini, a glavne probleme, u suštini, prave seoski lekari koji imaju pravo da drže „kućnu apoteku“, kao i oni nezajažljivi. U osnovi sukoba je, prosto rečeno, novac – smatra Stevanovićeva.
Podela lekova
U Austriji postoji osnovna podela lekova na one koji mogu da se izdaju samo na recept i one koji mogu da se kupe bez recepta. Kod lekova za koje je obavezan recept postoje dve podgrupe: oni koji mogu samo jednom da se izdaju na recept i oni koji mogu da se izdaju i do šest puta na isti recept. Recepti mogu biti u obliku formulara koje lekar dobija od zdravstvenih zavoda i koji se posle izdavanja zadržavaju u apoteci radi naplate, ili ne moraju biti u obliku formulara već pojednostavljeni i to su takozvani privatni recepti.
– Pacijentima koji su pod stalnom terapijom lekovi se prepisuju na formularima-receptima u količinama koje obično pokrivaju mesečne potrebe, tako da i ovde pacijent mora da odlazi redovno kod lekara po recept. U određenim slučajevima lekar može da prepiše veće pakovanje nekog leka koji se mora uzimati više meseci (na primer Plavix), ali izdavanje većeg pakovanja mora prethodno da odobri zavod za zdravstveno osiguranje. Što se tiče privatnih recepata na osnovu kojih pacijenti podižu lekove kada imaju neko privatno, a ne uobičajeno zdravstveno osiguranje, ili ako dobiju prepisan lek koji zdravstveno osiguranje uopšte ne plaća, kao što su sredstva za kontracepciju, lekove mogu podići do šest puta. Recept za takve proizvode važi do godinu dana i na njemu je apotekar dužan da stavi datum izdavanja i cenu, na osnovu koje se vidi koliko je pakovanja izdato. Kod određene grupe lekova kao što su psihofarmaci, dozvoljeno je izdavanje samo jednog pakovanja, osim ako lekar drugačije ne naznači. Posebnu grupu lekova čine narkotici, koji se izdaju na formularima obeleženim određenom vinjetom. Oni se uvek uvode u knjigu narkotika, koja je elektronska ili klasična – kaže Stevanovićeva.
Jedan od vrlo važnih zadataka farmaceuta u javnim apotekama jeste pripravljanje i izdavanje lekova (metadona, morfina, buprenorfina i naloksona) pacijentima koji se nalaze u sklopu supstitucionog programa. Ti pacijenti odlaze na redovne preglede kod svojih lekara opšte prakse ili psihijatara i od njih dobijaju određene terapije. Nakon prepisane terapije, službeni lekar u zavodu za zdravlje overava recept i prati bolesnike. Veliki broj takvih pacijenata pod nadzorom farmaceuta svakodnevno u apoteci uzima neki od navedenih lekova. Jedna javna apoteka, na primer Bahnhofapoteka, može imati i preko pedeset pacijenata iz supstitucionog programa, od kojih u proseku dve trećine svakodnevno posećuju apoteku. Ostali podižu svoju nedeljnu dozu određenog dana u nedelji jer zbog posla ne mogu da dolaze svaki dan.
– Na receptu farmaceut upisuje datum i potpisuje se kada izda dozu. Sve anomalije, na primer neredovno dolaženje pacijenta, moraju se prijaviti službenom lekaru koji je taj recept overio. Kod njega pacijenti odlaze i na redovne kontrole, tačnije na pregled urina na prisustvo drugih narkotika – objašnjava Stevanovićeva.
Po zakonu, prepisane lekove za koje je obavezan recept smeju da izdaju samo farmaceuti. Ostale preparate mogu da prodaju i farmaceutski tehničari, koji takođe savetuju pacijente o kozmetici i preparatima koji se ne izdaju na recept.
Priču o apotekama u Austriji nastavićemo u sledećem broju Farmakona, kada ćemo pisati i o tome kako izgleda radni dan jednog apotekara, o magistralnoj izradi, homeopatskom obrazovanju farmaceuta i stručnom usavršavanju.
Tekst: Bojana Ilić
Foto: Jasmina Stevanović
