Farmakon - Časopis specijalizovan za apotekarstvo

U Švajcarskoj se veruje apotekarima, i pre nego što se jave lekaru, pacijenti po savet prvo dođu u apoteku. Apotekaru je dopušteno da sam odredi dokle može ići u savetovanju, a ako prosudi da je pacijentu neophodan neki lek koji ne spada u grupu OTC preparata, ima pravo da mu ga izda bez recepta, na svoju odgovornost

Švajcarska kao zemlja satova, sireva, čokolade i farmaceutske industrije, po mnogo čemu je postala sinonim za uređenu državu i ako za neku zemlju može da se kaže da je „kao apoteka“, onda je to Švajcarska. Farmaceutski fakultet u toj zemlji traje pet godina, ali poslednja godina podrazumeva praktičan rad u apoteci. Posle toga polaže se završni, državni ispit, koji obuhvata sve predmete. Taj ispit važi za veoma težak i švajcarska pravila veoma su stroga, jer ukoliko se ne položi, tek se za godinu dana dobija još jedna prilika. Ako se ni tada ne položi, dobija se doživotna zabrana studiranja farmacije bilo gde u Švajcarskoj i ne sme se raditi kao farmaceut. Dužina studiranja ograničena je na sedam godina. Farmacija se studira na svetski priznatoj i poznatoj nacionalnoj visokotehničkoj školi Eidgenossische Technische Hochschule, a po pravilu može da studira svako ko je završio gimnaziju i položio maturu. Postoji mogućnost da se studira i kasnije, nakon nekoliko godina rada u struci, na primer ako se radi kao farmaceutski tehničar, ali potrebno je prethodno završiti „večernju“ gimnaziju od tri ili četiri godine i položiti maturu.

Na studijama postoje dva smera: opšti i industrijsko-medicinski. Na opštem smeru dobija se zvanje diplomiranog farmaceuta, odnosno apotekara, i može se raditi u apotekama, bolnicama, veleprodajama, na kontroli lekova. Za industrijsko-medicinski smer nije obavezna peta godina prakse, ali je, prema rečima naše sagovornice mr farm. Lepojke Ilić, koja je u Beogradu završila Farmaceutski fakultet, a već nekoliko godina u Švajcarskoj radi kao apotekarka, trenutno u proizvodnji lekova vrlo teško naći radno mesto.

– Strane diplome iz zemalja Evropske unije ravnopravne su sa švajcarskim diplomama. Iz ostalih zemalja koje nisu članice, diplome su delimično priznate ili nepriznate, u zavisnosti od zemlje i grada gde se studiralo. Diploma Farmaceutskog fakulteta u Beogradu priznata je u smislu da ja mogu da radim u nečijoj apoteci, samostalno i kao zamenik šefa apoteke, ali ne mogu biti šef apoteke i imati apoteku na svoje ime. Da bih i to mogla da ostvarim, moram prvo biti državljanin Švajcarske, raditi tri godine u struci i polagati državni ispit, koji je veoma težak – kaže Ilićeva.

Rad apoteka

U Švajcarskoj se veruje apotekarima, i pre nego što se jave lekaru, pacijenti po savet prvo dođu u apoteku. Apotekaru je dopušteno da sam odredi dokle može ići u savetovanju, a ako prosudi da je pacijentu neophodan neki lek koji ne spada u grupu OTC preparata, ima pravo da mu ga izda bez recepta, na svoju odgovornost.

– Ja radim u Cirihu, u ulici Langstrasse, poznatoj po prostitutkama i narkomanima, i sastav pacijenata u našoj apoteci vrlo je raznovrstan, od prostitutki koje govore samo portugalski ili španski, pa do intelektualaca. U apoteci se govori osam jezika, a svako od nas zaposlenih priča makar tri. Često se dešava da dođe pacijentkinja i traži antibebi pilule bez recepta, a ja kao apotekar imam pravo da joj izdam lek ako sam procenila da je to bolje nego da se rodi neželjeno dete. Isto tako, često nam dolaze pacijenti koji kupuju vijagru. Kad im prvi put izdamo lek na recept, ponudimo im neku vrstu članske karte uz koju taj lek u našoj apoteci mogu da uzimaju bez recepta. Za sve te lekove koje izdamo bez recepta vodimo posebnu knjigu u koju se unose razlozi zbog kojih je izdat određeni lek, a postoji inspekcija koja sve to proverava – objašnjava Lepojka Ilić.

Apoteka se, inače, može otvoriti bilo gde, ne postoje nikakva ograničenja u vezi sa lokacijom, udaljenošću od druge apoteke ili broja stanovnika, vlasnik ima potpunu slobodu u tome. Može da je drži svako ko ima novca, ali glavno i odgovorno lice mora da bude farmaceut i on nosi zvanje upravnika apoteke.

U svakom momentu u apoteci mora biti makar jedan farmaceut. Apotekar rukovodi apotekom i odgovoran je za sve: savetuje pacijente, kontroliše recepte i izdavanje lekova, pravi magistralne lekove, obavlja porudžbinu, uvodi nove lekove, kontroliše prijem. Obuka studenata pete godine za vreme prakse i obuka učenika srednje farmaceutske škole takođe su veoma važne obaveze apotekara. Svaka apoteka ima najmanje jednog učenika srednje farmaceutske škole koji za vreme čitavog trogodišnjeg školovanja tri dana u nedelji radi u apoteci, a dva dana ide u školu.

– U apotekama se meri krvni pritisak i šećer u krvi. Ako završe specijalni kurs, apotekari mogu da daju intramuskularne injekcije, tako da određeni broj kolega to i čini. U apotekama se vode kartoni pacijenata u elektronskoj formi, a iz njih se može videti kada je pacijent dolazio u apoteku, koje je lekove dobijao, koji ih je lekar prepisao i slično. Za pacijente koji primaju stalne terapije, lekari izdaju recepte sa rokom trajanja od šest meseci, u određenim slučajevima i do godinu dana. Za njih se u apoteci vode kartoni u kojima je naglašeno da su hronični bolesnici, lek im se može redovno izdavati tokom tih šest meseci i pacijenti ne moraju stalno da idu kod lekara po novi recept – objašnjava Ilićeva.

Umesto originalnog leka apotekar uz saglasnost pacijenta može da mu izda zamenu, to jest generički lek koji je i do pedeset odsto jeftiniji. Način upotrebe leka pacijentu se detaljno objasni i napiše na nalepnici koja se zalepi na kutiju leka. Ljubaznost prema pacijentu na prvom je mestu.

Inače, prema rečima naše sagovornice, atmosfera u apotekama je prijatna i nema prave hijerarhije jer su apotekari vrlo fleksibilni i usko sarađuju sa osobljem. U većini apoteka svi su na „ti“, nema persiranja. Marža je, u zavisnosti od cene leka, od 10 do 30 odsto. Skupi lekovi imaju manju maržu, a prosečno gledano, marža je 25 odsto.

U pojedinim kantonima lekari u svojim privatnim ordinacijama imaju pravo da drže male privatne apoteke i izdaju lekove. Oni mogu i da naručuju lekove za sutradan, tako da pacijent uopšte nema potrebe da ide u apoteku, osim ako je hitno, a lekar u tom momentu u svojoj apoteci nema taj određeni lek. Zbog toga je promet u apotekama manji i postoji rivalstvo između farmaceuta i lekara.

– U kantonu Cirih već dva puta bio je raspisan referendum na kome su se ljudi izjašnjavali o tome da li lekarima treba dati dozvolu da izdaju lekove u svojim ordinacijama. Oba puta farmaceuti su poraženi, ali zahvaljujući jakom uticaju još uvek sprečavaju lekare u tome. Farmaceutsko udruženje veoma je moćno i jako lobira za svoje interese – objašnjava Ilićeva.

Kontinuirana edukacija

Farmaceuti se stalno edukuju, posećuju stručna predavanja i kongrese. Farmaceutske kuće besplatno organizuju predavanja iz raznih oblasti, a kongresi se uglavnom plaćaju. Svaki farmaceut dužan je da godišnje poseti izvesni broj predavanja i kongresa koji u odnosu na kvalitet donose određeni broj priznatih sati, a moraju biti odobreni od udruženja farmaceuta.

– Godišnje se mora sakupiti najmanje osamdeset sati, od toga trideset dva sata priznatih predavanja i kongresa, a četrdeset osam sati podučavanja studenata, učenika, čitanja literature. U slučaju da se za tri godine ne sakupi 240 sati, dobija se opomena, a nakon šest godina može se i zabraniti rad – kaže Ilićeva.

Zdravstveno osiguranje

Zdravstveno osiguranje u Švajcarskoj pokriva lečenje i lekove i obavezno je za sve državljane. Postoji više od četrdeset osiguranja, a svako formira svoje cene premija. U zavisnosti od starosne dobi, građani za osnovno osiguranje, koje pokriva veliki broj usluga, mesečno izdvajaju između stotinu i četiri stotine franaka. Osiguranje može i da se promeni ako je poskupelo, ako je pacijent nezadovoljan ili dobije neku bolju ponudu. U Švajcarskoj su lekovi i usluge u zdravstvu najskuplji u Evropi, ali svota za lečenje koju pokriva osiguranje nije ograničena.

– Interesantno je da pacijent plaća deset odsto za lekove i usluge, a osiguranje pokriva devedeset odsto. Oni koji su veoma bolesni ipak su zaštićeni, jer ukoliko lečenje u jednoj godini pređe sedam hiljada švajcarskih franaka, osiguranje plaća sve. U apotekama pacijent koji poseduje recept ne plaća ništa, apoteka dobija novac od osiguranja, a pacijent račun od osiguranja za svojih deset odsto. Postoji takozvana apotekarska taksa od 4,30 švajcarskih franaka po leku koji se izdaje na recept. Za lekove bez recepta nema takse. Druga taksa je za vođenje kartona, 3,25 franaka na tri meseca po pacijentu. Sve te takse pokriva osiguranje, a postoje i apoteke koje se odriču taksi – priča Ilićeva.

U Švajcarskoj postoji nacionalni program za odvikavanje od heroina – Metadonski program. Tu je saradnja lekara i apotekara veoma uska. Lekar propisuje dozu i način uzimanja (tablete ili tečnost), a apotekar kontroliše da li pacijent prima terapiju. Rastvor metadona priprema apotekar, za svakog pacijenta pravi se dnevna doza koju on dobija u apoteci. Na početku je svakodnevno pije pred apotekarom, a kasnije, u dogovoru sa lekarom, svaki drugi dan ili jednom nedeljno u apoteci uzima svojih sedam doza. Ima i pacijenata na odvikavanju od alkohola koji dolaze u apoteku i pred apotekarom piju lek antabus.

– Magistralno se većinom pripremaju individualne doze metadona, a što se tiče drugih magistralnih preparata, ima ih vrlo malo, jer je rad skuplji i jeftinije je naručiti gotov lek. Uglavnom su to dermatološki preparati. Osiguranje pokriva sve propisane magistralne lekove, tako da pacijenta to ništa ne košta – kaže Ilićeva.

U Švajcarskoj postoje udruženja apotekara na nacionalnom i kantonalnom nivou. Da bi se postao član, mora se imati lokalna državna diploma. Švajcarci su vrlo konzervativni i paze da ne bude previše članova udruženja.
 

Tekst: Bojana Ilić
Foto: Lepojka Ilić