Farmakon - Časopis specijalizovan za apotekarstvo

Ne zanima me nijedna druga funkcija

Postoje ozbiljni lobiji u medicinskom svetu, a samim tim i u Kliničkom centru Srbije. Tu je, recimo, univerzitetski lobi, koji je veoma jak i koji povezuje nauku sa svakodnevnim poslom, ali i sa fakultetom. Postoji i farmaceutski lobi, i sve to treba na neki način dovesti u ravnotežu – kaže prof. dr Đorđe Bajec

Doktor Đorđe Bajec je direktor jedne od najvećih klinika u zemlji, uvek veoma poslovan, ali otvoren prema medijima. Razgovor u svojoj kancelariji u Kliničkom centru Srbije započinje rečima: „Moram da vam se izvinim, ali imam malo vremena, žurim na predavanja, pa savetovanje, sutra sam dežuran... Iako ne odbijam novinare kada me pozovu, ponekad pomislim da me ima previše u medijima.“

A istina je da je za jednog lekara dao brojne intervjue i u nekoliko navrata objasnio kako je postao lekar. Otac mu je bio hirurg, pa je u detinjstvu popodneva provodio otvarajući pomorandžu očevim skalpelom, a svakodnevno se susretao i sa očevim kolegama, i već je tada bilo jasno kojim će putem mali Bajec otići. Osnovnu školu upisao je sa pet godina, a Medicinski fakultet završio u dvadeset drugoj. Po završetku fakulteta praksu je sticao u KBC-u Dr Dragiša Mišović, ali nakon specijalizacije iz hirurgije nije mogao da se zaposli na odeljenju hirurgije jer je tamo radio njegov brat, a zakon u to vreme to nije dozvoljavao. Pošto potiče iz doktorske familije, bilo je teško ne susresti se sa nekim od kolega rođaka u bolnicama u Beogradu, i te „optužbe“ za nepotizam pratile su ga i za vreme studija kada mu je otac bio profesor hirurgije, što je Bajeca navodilo da uči više i temeljnije kako ga ostale kolege ne bi gledale podozrivo. Iako na početku karijere nije mogao da se zaposli u bolnici u kojoj je provodio najviše vremena, nakon mnogo godina postao je njen direktor. Sa te pozicije prelazi na mesto direktora Kliničkog centra Srbije. Ne razmišlja o nekoj drugoj funkciji jer mnogo treba uraditi u velikoj i ozbiljnoj ustanovi kakav je KCS.

Za Farmakon doc. dr Đorđe Bajec priča o tome kako uspeva da uskladi posao lekara i menadžera, koji su problemi u KCS-u, na čemu se sve trenutno radi da bi se poboljšao rad te ustanove, kakav je odnos lekara i farmaceuta, kada bi Fond trebalo da počne da sarađuje i sa privatnim sektorom.

Kako ste se snašli u ulozi menadžera budući da ste lekar po profesiji?

U zdravstvu sam od 1982. godine, kada sam završio medicinu. Hirurg sam više od 20 godina i preko mnogih strukovnih organizacija, sa svojom generacijom i timom sa kojim sam radio, pokušavao sam da menjam mnogo šta. Na taj način naučio sam dosta iz oblasti menadžmenta, tako da se veoma dobro snalazim.

Na čelu zdravstvenih ustanova u našoj zemlji obično su lekari. U svetu nije tako. Zašto?

Biti menadžer u zdravstvu u Americi i u Srbiji nije isto. Prema nekim mišljenjima, direktor bolnice ne bi trebalo da bude lekar po zanimanju, već menadžer, a pored njega trebalo bi da postoji medicinski direktor koji bi bio lekar. Tako je u Americi, gde postoji privatni odbor direktora koji bira svog ekonomskog zastupnika koji sprovodi politiku odbora i upravlja bolnicom. Kod nas, koliko god da mu zakon daje mogućnosti da odlučuje o mnogo čemu, direktor je i dalje veoma sputan. Direktoru klinike unapred je dodeljena određena suma i tačno se u svaki dinar zna kuda novac ide i na šta može da bude upotrebljen. Znači, vi imate resurse koji su vam na neki način dati na raspolaganje i time rukovodite. Osim toga, propisan vam je i određen broj radnika. Pravi menadžer u bolnici bilo gde u svetu procenjivao bi koliko u kom delu bolnice ima viška ili manjka radne snage i onda bi u skladu s tim kako posluje bolnica rešavao probleme. Ovde ste na neki način sputani jer tu su sindikati, zakon koji brani zaposlene... Zbog toga se kod nas problemi rešavaju na drugačije načine nego, recimo, u Americi.

Koliko je posao direktora jedne zdravstvene ustanove kakav je KCS u vezi sa vašim zvanjem?

Kliničko-bolnički centar je vrlo specifična ustanova i u te specifičnosti treba toliko duboko da se uđe da ne verujem da bi menadžer nekog ozbiljnog i uspešnog preduzeća uspeo da pohvata sve konce. U ovakvoj ustanovi treba mnoge stvari pomiriti i usaglasiti. Postoje ozbiljni lobiji u medicinskom svetu, a samim tim i u Kliničkom centru Srbije. Tu je, recimo, univerzitetski lobi, koji je veoma jak i koji povezuje nauku sa svakodnevnim poslom, ali i sa fakultetom. Postoji i farmaceutski lobi, i sve to treba na neki način dovesti u ravnotežu. Uz sve to treba gledati kako poboljšati rad u bolnici, kako reorganizovati posao a da se sistem mnogo ne zaljulja, jer sve što se menja mnogo, ne valja. Sputani smo sa mnogo stvari, nemogućnošću nagrađivanja zaposlenih u doba krize, ograničenim budžetom koji je odobren i dat.

Koliko ste zadovoljni onim što ste do sada kao direktor uradili u Kliničkom centru Srbije?

Prezadovoljan sam ovim što je za ovih skoro godinu dana urađeno u Kliničkom centru. Polako ga dovodimo na stabilne noge. Neke ogromne stvari za koje nismo mogli ni da pomislimo da nisu u redu, nisu funkcionisale kako treba. Na primer, plac na kojem se nalazi Centar uopšte ne pripada njemu već državi. Zatim, Statut, koji je po Zakonu o zdravstvenoj zaštiti iz 2005. godine morao da bude donet, nije postojao kada sam ja došao u ovu instituciju. Statut je morao da bude predstavljen i odobren u Vladi, iza čega sledi sistematizacija koja mora da se uradi na osnovu tog Statuta. Postoje i stvari koje su godinama rađene neadekvatno. Recimo, hirurške i neke druge dijagnostičke procedure koje su uvedene pre više godina, nisu bile legalizovane jer nisu prošle sve nivoe odlučivanja i na kraju etički komitet. Sve krupne stvari urađene su za ovih deset meseci.

Kakvi su planovi za razvoj KCS-a?

Veoma je teško da direktor bude taj koji će o tome da odlučuje. Da zavisi od mene, sigurno bi išlo mnogo brže, ali sve te procedure mnogo su duge. Zakon tera da sve ide kroz tendere, to ne može i ne sme da se zaobiđe, a oduzima vreme. I neke druge stvari zbog mnogo razloga ne idu onom brzinom kojom bih ja voleo da idu. Novac koji su obezbedili Ministarstvo zdravlja, Ministarstvo finansija i Vlada stoji na raspolaganju za sva četiri klinička centra, ali da bi korišćenje tog novca bilo adekvatno moraju da budu gotovi svi projekti. Oni su godinama rađeni i dosta vremena je izgubljeno, ali čini mi se da smo na korak da se i to privede kraju.

Kakav je odnos između doktora i farmaceuta u KCS-u?

Odnos između doktora i farmaceuta u KCS-u uvek je bio veoma blizak. Mislim da oni ne mogu da funkcionišu jedni bez drugih. Ceo posao KCS-a bez farmaceuta bi jednostavno zastao. Trenutno imamo ozbiljnih problema s tim kako da postignemo da u jednom ovako velikom sistemu svakog trenutka imamo presek stanja lekova i medicinskih sredstava. Zbog toga smo napravili program pod nazivom „put leka“. To podrazumeva da ćemo od ulaska bilo koje ampule ili tablete u našu ustanovu znati u kom smeru one idu, gde je njihov magacinski prostor, kako kreću na odeljenje i kako završavaju u upotrebi i na fakturi. Dešavalo nam se da smo nakon popisa shvatili da je, na primer, u Urgentnom centru stanje lekova i potrošnog materijala bilo na nuli, a bilo je nemoguće da na jednom takvom odeljenju ne postoji nijedan flaster. Osim toga, tokom vanrednog popisa na nekim mestima našli smo ogromne zalihe lekova i medicinskog materijala, čak i u našoj apoteci. Sve nam je to pokazalo da nema precizne evidencije o nabavljenom materijalu, pa se dešava da je neki materijal zaboravljen i da se ponovo nabavlja. Zbog toga smo iz donacije firmi sa kojima sarađujemo dobili softverske sisteme koji će nam pomoći da pratimo „put leka“. Trebalo bi da početak sledeće godine dočekamo sa novim informacionim sistemom.

Gde će se nalaziti centralni registar?

U centralnoj apoteci u KCS-u, odakle sve kreće ka apotekama koje su smeštene na različitim klinikama, ali i na mestima gde se skladište pojedini lekovi na odeljenjima. Tačno ćemo znati gde je, šta i kada potrebno. Nećemo praviti velike zalihe na odeljenjima kao ranije jer se dešavalo da se određena količina nekog leka kojem istekne rok upotrebe povuče, pa mora da se baci, a na drugoj je klinici taj lek neophodan i kupuje se nov. Sa novim sistemom napravićemo ogromnu uštedu KCS-u i državi.

Kada ćete raspisati tender za nabavku softvera i kompjutera?

U najkraćem roku, posle saglasnosti Upravnog odbora.

Da li bi trebalo da postoji više kliničkih farmaceuta u bolnicama?

Mislim da bi. Kod nas je u tom pogledu situacija slabija. U okviru KCS-a postoji služba koja se zove klinička farmakologija i mi se mnogo oslanjamo na nju. Njihove sugestije maksimalno prihvatamo.

Da li vam se čini da je saradnja između farmaceuta u apotekama i lekara zapostavljena?

Kod nas u KCS-u nije zapostavljena. Mislim da je saradnja više nego dobra. Jedini problem jeste to što doktori traže da na njihovim odeljenjima bude mnogo veća količina nekog leka ili medicinskih sredstava nego što bi trebalo. Onda dolazi do nesuglasica sa apotekarima, ali uvek se nađe neko rešenje. Izuzimajući to, mislim da je saradnja više nego dobra.

Koji problemi najviše muče lekare?

Niko nije zadovoljan platama, sada smo se već razmazili i govorimo kako plate nisu dobre, a priznaćete da nisu, ali kada ih uporedimo sa onima od pre sedam-osam godina, možemo reći da je standard sada ipak na mnogo višem nivou, ali i dalje daleko od onog kakav bi trebalo da bude jer lekari zaslužuju mnogo više.

Smatrate li da Fond treba da sarađuje i sa privatnim sektorom?

Mislim da se u toj oblasti malo mešaju stvari. Ako u okolini jednog velikog državnog sistema kakav je KCS imate deset privatnih ordinacija, ne postoji ta država, ni Srbija ni Amerika, koja će da uključi svih tih deset ordinacija u sistem zdravstva. U Nemačkoj se, recimo, kada u nekom seocetu ili zabačenom mestu više nema državne ordinacije jer doktor ne želi više da radi ili je otišao u penziju, pravi konkurs ko će da preuzme privatni posao na tom mestu. Država staje iza takve ordinacije i uvodi je u sistem zdravstva. Ne postoji mogućnost da se u tom mestu otvori šest ordinacija i da sve njih država uključi u svoj zdravstveni sistem. Kao što postoji za državne, mreža treba da postoji i za privatne zdravstvene ustanove. Na onim mestima gde država nema kapacitete trebalo bi da se otvore ordinacije. Znači, trebalo bi da postoji razvijena mreža privatnika i državnog sektora i nakon toga Fond može da sagleda šta mu je neophodno. Na taj način i privatne ordinacije mogle bi da uđu u sistem zdravstva.

Možemo li vas uskoro očekivati na nekoj novoj funkciji ili ostajete na mestu direktora KCS-a?

Biti direktor KCS-a toliko je veliki kolač i ozbiljna stvar da bi bez neke dobre organizacije posla i bez vidljivih rezultata nakon truda koji ulažemo bilo nepristojno da razmišljam o bilo čemu drugom. Trenutno me ne interesuje nijedna druga funkcija.
 

Tekst: mr farm. Tatjana Đerković i Ivana Hibner
Foto: Dragana Đorović